ПРОСЛАВИМО РОЂЕЊЕ ХРИСТОВО

Аутор: Прота Јован Брек

Превод на Српски: Прота Ђуро Крошњар

С хиперкомерцијаношћу Божића у америчкој култури, за нас је важно да останемо по страни од сваке буке и варљивог бљеска шљокица како бисмо још једном чули шта нам Православно Хришћанско Предање поручује о стварном значењу овог празника. То ће нас вратити најпре Јеванђелским приповестима о Божићу. Ипак, да бисмо протумачили те приче, треба да се исто тако окренемо и древним литургијским химнама које потпуније, тачније и лепше, од било којег библијског коментара, изражавају смисао нашег празновања.

Значај празника Христовог Рођења у истој мери, као и сваки други хришћански празник, долази до изражаја преко "антиномија". То су противречни искази који говоре о неисказивој Тајни Оваплоћења, стављајући очигледне противуречности једну наспрам друге.

Најочигледнија од ових антиномија налази се у прологу Јовановог Јеванђеља, које објављује да "Логос постаде тијело и настани се међу нама..." (1:14). Као што сам текст појашњава (поента коју су преводиоци Новог Завета на енглески превидели) та Реч или Логос јесте Личност вечног Сина Божијег. Онај кога Црква прославља као "једног од Свете Тројице" ушао је у царство времена и простора, у пали свет људског живота и искуства, да "постане човек", људско биће, као што смо и ми сами. Он то ипак чини "без измене", то јест, није престао да буде Бог; у теолошком језику, Субјект оваплоћеног Господа остаје вечни Логос. Иако узима на себе пуноћу људске природе – Он преузима људско тело и ум, Он "постаје људска душа" – Он ипак остаје вечни Син, "једносуштан" Оцу и Духу Светоме.

То је прва и најрадикалнија антиномија (противречност): кроз Оваплоћење Исус из Назарета постаје "Богочовек". Он није просто људско биће које чини чуда, нити је Он Бог који се просто "појављује" као човек. Он је "Бог у телу", и остаће такав све док му се не покори сва твар, када ће Бог бити "све у свему" (1 Кор. 15,28).

Ова крајња (последња) тајна је химнама опевана у богослужбеном циклусу празника Рождества. Нигде она није тако узбудљиво и лепо изражена као у три текста (стихире) која се налазе на Великом Повечерју, на служби за Бадње вече.

Литијске Стихире евоцирају парадоксални однос између великог и малог, између небеса и земље, између раскоши и скромности. "Бог се рађа од жене и јави се у телу... Пећина и јасле Га дочекују. Пастири објављују чудо. Мудраци са Истока доносе дарове у Витлејем". Потом следи позив и порука, "Својим недостојним уснама уздигнимо хвалу попут анђела: “Слава на висини Богу, и на земљи мир!" Следећи параграф изражава сврху чудесног Оваплоћења: "Данас небеса и земља се сједињују, јер се Христос роди. Данас је Бог сишао на земљу, а човек се узнео на небо. Данас Бога, кога у (његовој) природи не можемо гледати, гледамо у телу ради нас. Прославимо Га...!"

Марија, Мати Исусова, је исто толико узвишена (у песмама) као Богородица, Мајка Божија. Речи којима је она описана исто тако потврђују неизрециву тајну Богочовечства својственог њеном Сину. Њена утроба, песма сликовито објављује, "постала је шира од небеса", јер је Она родила Онога који је и Творац и Искупитељ све твари.

Стиховне Стихире, које следе иза литијских стихира, укључују исте слике које заједно повезују наизглед непомирљиве супротности. "Велика се и чудесна тајна открива данас: "Дјева рађа и остаје Дјева!" Скромни пастири, придошли из најнижег слоја друштва, "гледају чудо", прозирући са анђелским силама велико чудо које се пред њима открива у људској историји. Марија је опет проглашена "првенцем спасења целога света, јер се, Свесавршени Бог, роди од ње. Својим рођењем Он запечаћује њену девственост. Он је повијен у одећу да разреши свезе греха!" Смирење Њеног Сина запечаћује божански чин искупљења: "Христе Боже наш, у пећини си боравио... слава Твојем снисхођењу, Човекољупче!"

Међутим, то велико чудо рођења Христовог у телу налази свој најјезгровитији и најузвишенији израз у Кондаку празника. "Дјева данас надсуштаственог рађа, а земља пећину неприступноме приноси. Анђели са пастирима славослове, а мудраци са звездом путују; јер се нас ради роди детенце младо, превечни Бог." У овоме је истински смисао, крајње и заиста једино право значење Божића. Ако је превечни Бог, који је потпуно несазнатљив, неизрецив, непојмљив у дубини Свога бића, благоизволео да уђе у делокруг нашег свакодневног живота, да прими терет и страдање људи као што смо ми сами, Он је то учинио само из једног разлога: да нас избави од последица нашег грешног бунта и побуне против Творца Живота, и да нас избави од смрти и трулежности.

Као што су Свети Оци неуморно обзнањивали, "Он је постао оно што смо ми, да бисмо ми постали то што је Он." Вечни Син Божји "узео је тело" и "постао човек" како би ми сада и свагда учествовали у свим радостима и свој слави Његовог божанског Живота.

Оно што се догодило пре две хиљаде година у мрачном селу Витлејемском, дешава се чак и сада, унутар радости и потешкоћа наше свакодневнице: Свуда око нас празник Рођења се излаже поругама, заборавља или експлоатише из комерцијалних разлога. Ипак, усред ове културне пародије, ми можемо да изнова откријемо истину коју Литургија празника такође обзнањује: да се овај чудесни догађај Христовог Оваплоћења, који се одиграо пре много векова, такође и данас одиграва, овде и сада, у нашем личном и црквеном искуству са Православним Хришћанима целога света, "Дјева рађа Надсуштаственога". "Данас небо и земља се сједињују, јер се Христос роди!”