Избор и превод
Прот. Ђуро Крошњар

О Опраштању

На свакој Православној Литургији, пред Свето Причешће, сви, са апостолима Петром и Пав-лом, говоримо: Верујем, Господе, и исповедам, да си Ти ваистину Христос, Син Бога живога, који си дошао у свет да грешнике спасеш, од којих сам први ја... (Св. Мат. 16,16; 1. Тим. 1,15). Људи су често збуњени речима, "од којих сам први ја" те се неки питају, а шта је онда са Хитлером?

Такво расуђивање подразумева да ми гледамо на грех у смислу кршења закона, што значи да можемо да га меримо и упоређујемо: Ја сам прекршио толико закона, али је Хитлер згрешио много више. Опраштање сводимо на неки систем: "Ја сам толико згрешио, али Христос има програм за то; Он је откупио мој грех. Он опрашта грехе (само) ако испунимо извесне услове. Знам шта треба да радим да би добио опроштај: да верујем, да се кајем, да се исповедам. Ја сам испунио своје услове и мени је опроштено."

Али грех није кршење закона; он је кршење узајамних односа. Бог је створио свакога од нас као непоновљиву личност, које Он љуби на несравњив начин. Сваки од нас има јединствен однос са Богом и изузетан пут на који смо позвани да суделујемо у Његовом подобију (прилици), као и изузетне односе са другим људима у нашем животу.

Јер сви сагријешише и лишени су славе Божије. (Римљ. 3,23). Сваки од нас је прекинуо и издао и подбацио у тим односима на својствен начин, који не могу да се упореде са оним шта је неко други урадио. Сваки од нас је "први" који је изневерио тај јединствени однос који сваки има са Господом.

И као што је наш позив и узајамни однос са Господом јединствен, када се он преки-не, залечење истога такође треба да буде јединствено, а не део неког система. Када прекинемо односе са неком другом особом за коју маримо, ми желимо да те односе поправимо (обновимо), а не само "да им буде опроштено" у правном смислу. Ми желимо да се та особа врати у наш живот. Писмо образац од особе која нам опрашта - неће нас задовољити.

Христос је дошао у свет да грешнике спасе, заправо да обнови Свој узајамни однос са њима. Он их издваја да би их позвао к Себи.

Апостол Павле је имао посебан разлог да себе назове првим греш-ником. Он је прогонио Цркву Христову. Када је први хришћански мученик, св. Стефан, био убијен камењем, свједоци метнуше хаљине своје код ногу младића по имену Савла (Павле)... и Савле одобраваше његово убиство... (он) је пустошио Цркву, улазећи у куће и силом одвлачећи људе и жене предаваше их у тамницу. (ДАп. 7,58). Али св. Павле је имао посебан доживљај са Христом на путу за Дамаск. Он је чуо глас где му говори: Савле, Савле, зашто ме гониш? А он рече: Ко си ти, Господе? А Господ рече: Ја сам Исус којега ти гониш! (ДАп. 9,4).

Ап. Петар се одрекао Господа три пута у ноћ када је био издан, рекавши, да незна тог човјека. (Св. Мат. 26,74). Али је Господ послао Анђела да каже женама на гробу, идите и кажите ученицима његовим и Петру (Св. Марко 16,7). – Он хоће да Петар зна да је Он и даље убро-јан међу апостоле. Касније Он упита Петра три пута, љубиш ли ме? Овим он пружа Петру прилику да потврди своју љубав за Господа исто оноли- ко пута колико Га се одрекао (Св. Јов. 21,15).

Господ наш не опрашта само зато што су неки законски про-писи испуњени. Он не опрашта зато што је то Његова "полиса” (политика) да опрашта. Он опрашта свакоме од нас зато што Он слободно љуби и зато што је изабрао да опрости свакоме од нас. Сваки пут кад нам је опроштено, то пред-ставља јединствен и лични дар милости.

Христос је обећао да ће бити са нама у све дане до свршетка вијека (Св. Мат. 28, 20). Он је обећао да где су два или три сабрана у моје име, ондје сам и ја међу њима (Св. Мат. 18,20). Када долазимо у Цркву, не долазимо у њу да би чули речи о опраштању већ да би се суочили са Госпо-дом Исусом Христом, да би се сјединили са Њим. Он Сам је наше (о)праштање, наше ви-дање (лечење), наше помирење; управо у тој заједници са Њим ми налазимо наше изми-рење са Богом и једни са другима.

Свештеник
Павле Јергер