ЊЕГОВА СВЕТОСТ ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ - СТУБ И ТВРЂАВА ПРАВОСЛАВЉА

Браћо свештеници, драга браћо и сестре,

Молећи се Богу у ово време, за блажени покој Његове Светости, Патријарха Српског Павла, размишљајмо о томе како је истинска снага у Богу и молитви. У нашем народу остали су вечно да живе само они који су се у вечности спојили са Вечним Богом. Такав је наш смирени Патријарх Павле, «свети Старац», како га назива Митроплит Амфилохије. И у његовој личности налазимо потврду да Бог промишља о нашем народу, да нас није заборавио или одбацио. Наш свети Старац је у ово време, несвакидашње тешко, својом вером и својим заједништвом са Богом, више успео него што би најсилнија армија успела на бојном пољу. Његова проповед је тиха, али снажна, једноставна и разумљива. Он је постао проповед. Ово сведочи један петогодишњи дечак у Београду, који, држећи мајку за руку, приликом проласка Патријарха улицом, пита: «Мама је ли ово онај «Будимо људи»? Остаће та његова проповед урезана у свест долазећих нараштаја и, велика је вероватноћа, неће бити заборављена. Свети Патријарх одлази физички, али остаје и даље да проповеда, остаје његов свети лик који ће свима нама помагати у долазећем времену.

Митрополит црногорско-приморски, и Мјестобљуститељ трона српског Патријарха, подвукао је ову мисао у свом опроштајном слову, данас у Београду: "Није нимало случајно да се овај скромни и тихи човек, преобразио у светлост и постао светиљка која на гори стоји. Сведоци сте сви ви сабрани око његовог одра. Ово је радоносна туга, јер осећамо и знамо да онај кога губимо, остаје са нама и међу нама, постајући још присутнији међу нама духом светим. Овај покојник, човек је дубоке и стамене вере Христа Бога, он је на боголики начин реч претворио у дело, дајући делу смисао вечни и непролазни».

Заиста, у патријарху Павлу налазимо потврду да је «диван Бог у светима својима» и да «Бог даје снагу прегаоцима». Ако неко у име Божје дела, дело је његово свето. Другачије и не може бити. Ја сам имао духовну радост да сам организовао Патријархов дочек у Паризу, 1999. године, када се враћао са сахране блаженопочившег митрополита Иринеја. На пријему код кардинала Париза, Лустижијеа, после уобичајених поздрава, на питање Кардинала «шта Ви Ваша Светости мислите о Косову?, Патријарх је смирено и молитвено одговорио, стално се осврћући на Јеванђеље. Ово је била најбоља и најлепша лекција из веронауке коју је Кардинал икада добио. Због тога је он само закључио и рекао: «Ваша Светости Ви сте се на посебан начин дотакли мога срца».

Нажалост, наше људске процене су слабе и ми никада нећемо довољно разумети колико је Патријарх значио за нас у ово време. Оно што је неоспорно је, да је он представљао божански одговор нашим људским питањима у вези са тим ко је требао да нам буде духовни вођа у једном од најтежих временских периода у нашој историји. Ово је изражено и у беседи Васељенског Патријарха Вартоломеја данас у нашој престоници: "Народе српски почни да ридаш, да горко наричеш и уздишеш и изражавај тугу своју по заслузи његовој. Његов лик зрачио је светошћу и праведношћу, био је човек непрекидне молитве, благ, миран, али и борац који не зна за узмицање и спреман на сваку жртву. Патријарх Вартоломеј је нагласио да је патријарха Павла Српској православној цркви Бог подарио у тренутку када су српски народ и црква имали највише потребе за тим.

Давне 1979. године, Србија је била духовно узнемирена, јер је испраћала једног од својих најсветијих синова, аву Јустина Ћелијског. Тада је један Митрополи Грчке цркве почео своју проповед речима: «Стубе и тврђаво Православља». После тачно три деценије, Србија, сада слободна и релативно препорођена, са већим и снажнијим духовним узбуђењем испраћа још једног од својих највећих и најсветијих синова, коме би се на исти начин и са истим речима могли обратити: «Стубе и тврђаво Православља». Њему у свему припада тај епитет. Такву скромност и духовност, такву љубав према Богу и човеку, тешко је наћи у овом времену. Због тога, наша молитва, сада обогаћеном небу од стране још једног светог човека из рода нашега, нека не престаје, да нас Бог после ове милости не заборави, већ да и даље брине о нама, тиме што би нам подигао још по неког духовног вођу који не умире, већ остаје са својим народом, на исти начин како ће и свети Патријарх Павле остати.

Уздајмо се у Бога и верујмо, као што рече свети Старац: Да нам је «Бог дао снаге кад нас је поставио у ово време, које су нам потребне, уз Његову благодатну помоћ, да ми издржимо, одолимо и извршимо своје задатке».

Господе Исусе Христе, Сине Бога Живога, Ти који си Пут, Истина и Живот, наша нада и наше васкрсење, смилуј се на душу Патријарха Павла, и смести је у «наручје Аврамово», тамо где су Срби светитељи, и ако је што згрешио, опрости му Благи и подари му снаге да и даље буде звезда водиља народу нашем, Цркви нашој, која треба да приведе многе тихом пристаништу спасења, јер си Ти Васкрсење и Живот и Теби слава припада у све векове векова. Амин.

Протојереј-ставрофор Милорад Лончар

Секретар Епархије новограчаничко-средњезападноамеричке

Помен Свјатјешем Патријарху Павлу

Манастир Нова Грачаница

19. новембра 2009. године