Његово Преосвештенство Епископ новограчаничко-средњезападноамерички Г.Г. Лонгин и часни ђакон Николај Костур допутовали су у Сиднеј у четвртак, 19. априла 2012. године, у раним јутарњим часовима. Сиднејско свештенство, на челу са Преосвештеним Владиком Иринејем, дочекали су високоуважене госте у саборној цркви у Александрији где је након доксологије Епископ Митрополије аустралијско-новозеландске срдачно поздравио драге госте и пожелео им пријатан боравак међу својим народом на Петом континенту. Владика Лонгин захвалио се своме брату и саслужитељу на лепим речима, као и свештенству и народу на искреној и топлој добродошлици, истакавши да иако се навршило већ двадесет година од како није више епархијски архијереј у Аустралији, овде у овој земљи и са овим народом остао је велики део његовог срца и овде се увек осећа као код куће.

Епископ Лонгин допутовао је у Аустралију као специјални гост поводом освећења обновљеног храма Светог Архиђакона Стефана у Рути Хилу (Сиднеј) које ће бити извршено у суботу, 21. априла 2012, а на Петом континенту боравиће још неколико недеља обилазећи, колико то време и могућности дозволе, што је више могуће црквених општина и мисионарских парохија.

Јеромонах Калиник (Бергер)

На данашњој служби, Света Црква пева: “Данас благодат Светога Духа нас сабра..” (стихира на “Госпо-ди, возвах”), и ове речи су велики извор утехе за сваког од нас понаособ. Оне говоре о томе да нас је Свети Дух сабрао на овај празник, на ово славље, да бисмо узели крст Господа и Спаса нашег и певали: “Благословен који долази у име Господње… Осана на висини.”

После овог празника ула-зимо у Страсну седмицу и на службама те недеље се непрестано сећамо Светог Крста, Страдања Господа и Спаса нашег “ради нас љу-ди, ради нашег спасења”, Његове агоније на Крсту, Његове Смрти и славног Васкрсења.

На овај празник, Света Црква нас припрема за ула-зак у Страсну седмицу са правилним начином раз-мишљања. Послушајте још једном ове најпоучније речи химне: “Данас благодат Светога Духа нас сабра, и узев-ши Крст свој говоримо: Благословен који долази у име Господње, Осана на висини.”

Света Црква нас позива да поново запевамо победонос-не химне хвале као људи ко-ји су појали машући палмо-вим гранчицама, излазећи Му у сусрет док се прибли-жавао Јерусалиму. Али, каже Света Црква, морамо певати ове химне и док узимамо Крст Господњи а не само док држимо гранчице у рукама.

Али, шта значи узети Крст Господњи? То је учинио Симон Киринејац за живота Спаситељевог (Мт. 27, 31-32). Симон је подигао тежак дрвени крст, када је Господ пао на успону ка Голготи под његовом тежином, и помогао Му да га изнесе.

Ако бисмо ми, драга браћо и сестре, могли да узмемо на себе Крст Гос-подњи та-да би, ка-ко кажу Свети Оци, био рај на земљи. Носити Крст нашег Господа Исуса Христа. Као што је Он страдао ради нашег спасења, тако се и ми морамо напорно трудити ради спасења својих ближњих, чинећи дела хри-шћанске љубави.

Света Црква не може да постоји без Крста. Устано-вљена је на Крсту, са Крстом прелази свој животни пут и овенчана је Крстом. Такав треба да је и животни пут сваког хришћанина.

Света Црква даје својој де-ци крст, која је за њих крст Господњи. Тако, на пример, када се човек рукополаже за свештеника, крст се полаже на њега да би га подсећао да пастир Цркве мора бити онај који носи Христов Крст то-ком своје читаве службе; и не само да носи Крст већ и да испуњава она дела која је Господ испунио за човеча-нство. Христов Крст се по-лаже и на хришћанина када се исповеда. Уписује се на па-раман (четвртасто платно које монаси носе око врата) уз ове речи: “Ја ране Господа Исуса на телу свом носим”. И да вас подсетим, драга браћо и сес-тре, да се Христов Крст пола-же на сваког од нас, на наше груди, на Светом Крштењу. Христов Крст се полаже и у руке сваког хришћанина када умре, и то се често чини без његовог знања или воље. Врло је ретко да сâм човек узме крст у часу смрти, већ му се обично ставља у руке када његова душа већ напусти тело. У свим овим горепоме-нутим случајевима, полагање крста символише ношење крста.

Али пос-тоји још једна ствар која не може а да нас не растужи. Сви смо верници, сви крште-ни у име Оца и Сина и Све-тога Духа а ипак сусрећемо се са случајевима када они који долазе да се приме Свето Причешће не носе крст. Пре-више често смо немарни пре-ма овој светињи.

Дакле, постоје случајеви када ми сами, у најодговор- нијим тренуцима свога жи-вота, одбијамо да носимо крст. А то значи да је наше данашње присуство овде са врбовим гранчицама безвред-но, јер је врбица добра у на-шим рукама само када је Христов Крст на нашим грудима.

Дакле, уочи Страсне седми-це, када се свакога дана сећа-мо Животоворног Крста Хри-стовог, Света Црква нас при-према да узмемо Христов Крст на себе и да га не испу-штамо, већ да га подигнемо и носимо као што је то некада учинио Симон Киринејац. Само тада ћемо моћи да про-ведемо Страсну седмицу на правилан начин и у радосној заједници са Христом доче-кати Његово славно Васкрсе-ње.

Врбове гранчице су символ живота. Оне вас наводе да гледате дрвеће које почиње да цвета и лишће које се отвара са доласком пролећа – гледајући како Природа по-ново оживљава. Овде се се-ћамo речи једног архијереја наше Цркве, који је похвално певао Господу на овај начин: “Како си диван у лепоти пролећа кад се сва земља подмлађује и хиљаде звукова певају о Теби: Ти си Источ-ник живота, Ти си Победи-тељ смрти! На бледој месе-чини и уз песму славуја по-чивају долине и шуме под снежно белим велом. Сва земља невеста Твоја чека Тебе – Вечнога Женика. Кад траву пољску тако одеваш, како ћеш украсити изабране Твоје кад васкрсну у будућем веку! Како ће тада просијати наша тела и заблистати душе наше!”

Овакав духовни занос мо-же да осети свако од нас. По-менимо још један опис истог епископа Цркве: “Зашто се сва природа тајанствено сме-ши у дане празника? Зашто је тада тако лако и радосно на души? Зашто ваздух у храму бива тако светао? То је због струјања благодати Твоје.”

Сви ми осећамо тај дах благодати Божије не само на велике празнике, већ на сва-ком богослужењу и у сваком храму. Желимо вам да на данашњи празник будете

беспоговорни носиоци

Христовог Крста и да нам Христов Крст помогне да се припремимо на богоугодан начин да дочекамо славно Васкрсење Христово са истинском радошћу.

7 април – Благовести, Лазарева Субота

10:00 – Литургија, освећење врбица, фарбање ускршњих јаја

17:00 – Велика Вечерња

8 април – Врбица

10:00 – Литургија, освећење врбица

9 април – Велики Понедељак

10:00 – Литургија Пређеосвећених Дарова

17:00 – Службе

10 април – Велики Уторак

10:00 – Литургија Пређеосвећених Дарова

17:00 – Службе

11 април – Велика Среда

10:00 – Литургија Пређеосвећених Дарова

18:00 – Јелеосвећење

12 април – Велики Четвртак

10:00 – Литургија

18:00 – Јутрење са читањем 12 Јеванђеља

13 април – Велики Петак

10:00 – Царски Часови

17:00 – Вечерња са изношењем Плаштанице

19:00 – Јутрење са појањем Статија

14 април – Велика Субота

9:00 – Литургија

23:30 – Васкршње Јутрење

15 април – Пасха – Васкрсење Христово

10:00 – Литургија, освећење Ускршњих јаја, Ускршњи ручак у сали

16 април – Светли Понедељак

9:00 – Литургија

17 април – Светли Уторак

9:00 – Литургија

22 април – Томина Недеља

10:00 – Литургија

22 април – Недеља Мироносица

10:00 – Литургија

6 мај – Недеља раслабљеног, Свети Георгије

10:00 – Литургија, сечење славских колача у 9:00 и после Литургије

13 мај – Недеља Самарјанке

10:00 – Литургија

6 мај – Недеља Слепога

10:00 – Литургија

У петак и суботу, 30. и 31. марта 2012. године, одржана је Годишња скупштина Епархије новограчаничко-средњезападноамеричке у седишту Епархије, у манастиру Нова Грачаница, Треће Језеро, држава Илинои.

Скупштина је третирала важна питања из живота Епархије, а из извештаја Епархијског Савета, делегати – представници црквено-школских општина и парохија упознати су са важним питањима која се тичу духовног и материјалног стања у Епархији. Донесене су целисходне одлуке и изабрани нови епархијски одбори: Епархијски савет и Епархијски надзорни одбор.

Резолуција са скупштине…>>>

Епархијски савет:

Његово Преосвештенство Епископ Лонгин

Прот. Став. Марко Тодоровић, Еп. Заменик

Прот. Став. Милорад Лончар, Епархијски Секретар

Прот. Недељко Лунић

Прот. Ђуро Крошњар

Прот. Милош Весин

О. Александар Новаковић

Прот. Добривоје Милуновић, алтернативни

Прот. Радомир Чутило, алтернативни

Славко Пановић – Св. Ђорђе, Источни Чикаго

Мара Милановић – Храм Васкрсења Христовог – Палмер Сквер, Чикаго

Јован Јакшић – Саборни Храм Васкрсења Христовог – Чикаго

Давид Максимовић – Св. Илија, Мерилвил Индијана

Ник Малиновић – Св. Ђорђе, Џолијет

Реј Вукас – Св. Ђорђе, Шерервил Индијана

Зоран Ђорђевић – Св. Јован Крститељ, Белвуд

Милош Сараволац – Св. Цар Лазар, Детроит, алтернативни

Павле Ковачевић – Св. Аранђел Михаило, Ленсинг, алтернативни

Епархијски надзорни одбор:

Рајан Дорси – Св. Ђорђе, Џолијет

Бранислав Бранков – Св. Сава, Милвоки

Џоан Јаковић – Св. Аранђел Михаило, Ленсинг

Многи људи, међутим, никада нису били на исповести, те се и сада устручавају да оду. Па чак и ако се можда одлуче на то, нису сигурни како да се припреме за ову свету тајну. Најбоље је почети од тога да закажете састанак са својим свештеником и да одредите време када ћете отићи на исповест. Следећи корак је да размислите о свом животу, и потреби за исповешћу. Покушајте да се присетите свих греха које сте починили вољно или невољно, оних греха који су из навике, и других који су можда озбиљнији и оптерећују вам срце. Морамо пажљиво испитати свој живот да бисмо се сетили не само греха које смо починили од последње исповести, већ и оних које никада нисмо исповедили. Тада, покајног и скрушеног срца приђите оцу исповеднику и почните да се исповедате.

1. Исповедајте грехе искрено, сећајући се да их откривате не човеку, већ Самом Богу. Бог већ зна ваше грехе и само хоће да их признате. Не треба да се стидите пред својим духовним оцем. Из тог разлога духовни отац не поступа као судија на исповести. Напротив, духовни отац ће вас још више волети када види вашу отворену, искрену исповест. Поред тога, ако се бојите да откријете своје грехе пред духовним оцем, како ћете превазићи свој стид када се појавите на Страшном суду Божијем? Тамо ће се, сви греси које нисте исповедили, открити пред Самим Богом, анђелима и свим људима.

2. Будите одређени када се исповедате. Св. Јован Златоусти каже: “Не сме се рећи: грешио сам, или грешан сам, већ се мора открити какав је грех.” “Откривање греха”, каже Св. Василије Велики, “подлеже истом закону као откривање телесних болести…” Грешник је духовно болестан, а духовни отац је налик на лекара. Разуме се да се човек мора исповедити или рећи своје грехе на исти начин као што онај који је телесно болестан описује симптоме своје болести лекару од кога очекује да добије исцељење.

3. Не помињите никог другог током исповести, односно не жалите се на друге.

4. Не покушавајте да се оправдате ни на који начин током исповести: окривљујући друге или извесним слабостима, навикама, итд. Што се више човек оправдава током исповести, то га мање оправдава Бог. Што више пориче, осуђује и оптужује себе, то се више оправдава у очима Божијим.

5. Осим ако вас духовни отац не упита, не наводите грехе које нисте учинили или оно што нисте урадили. Чинећи то, уподобићете се јеванђељском фарисеју. Не исповедате своје грехе, већ се хвалите, тиме увећавајући своју осуду.

6. Морамо исповедати са жалењем и скрушеним срцем грехе којима смо растужили Господа Бога свога. Није добро то што многи само саопштавају своје грехе, без имало кајања. Они говоре као да су укључени у обичан разговор. Болесни смо и треба нам исцељење. То је озбиљна духовна вежба.

7. Коначно, исповедајте своје грехе са вером у Исуса Христа, са надом на Његову милост. Само са вером у Исуса Христа и надом у Њега можемо добити опроштај грехова. Без вере, не можемо добити опроштај. Пример овога је Јуда издајник, који се покајао због онога што је учинио, али није веровао у Исуса, нити се надао у Његово милосрђе, и тако је окончао свој сопствени живот. .

Дакле, овако се морамо исповедати да бисмо добили отпуштање грехова од Господа Бога нашег. “Ако исповиједамо гријехе своје, вјеран је и праведан да нам опрости гријехе, и очисти нас од сваке неправде.”(1. Јован 1, 9).

Ако бисте упитали већину православних хришћана шта им је недостајало када су присуствовали (служби) у некој другој цркви, они би вам вероватно рекли: “богослужење”. Иако ми високо ценимо наше црквено богословље, морални став и стабилност, ипак, најближе нашем срцу је богослужење.

У исто време, многи посетиоци и (Бого)тражитељи сматрају да им је управо православно богослужење најтежи аспект Православља. Свакако, наше богослужење (може толико да) гане неке посетиоце и таквима никада не пада тешко да буду на службама. Али многи други, и поред тога што цене црквено богословље, морални став и стабилност, не могу себе да замисле да богослуже као што то чине православни хришћани.

Неки посетиоци имају догматска питања. Да ли ми “обожавамо” иконе или Дјеву Марију? Зар нису наше службе само “узалудно понављање”? Замишљамо ли да ћемо умилостивити Бога свим тим напорима? Други просто сматрају да су службе дуге, да се понављају и дуплирају – зар нам не би и Исус пожелео да седнемо, да се раскомотимо и будемо “оно што јесмо”? Уосталом, шта “добијамо” од тих служби?

Део проблема је тај што већина Американаца нема много осећаја за богослужење. Оно се подразумева углавном под средством за учење па чак и забаву; зато и постављају питање: шта “добијате” од тих служби? За многе Американце, часови веронауке (недељна школа) су много важнији од богослужења. И зашто је наше богослужење тако “телесно”? Модерни људи сматрају да “религија” припада уму или срцу а не телу.

Но Свето Писмо посвећује доста простора богослужењу – физичком, телесном богослужењу. Постоје читаве књиге које се углавном баве храмом, његовом архитектуром и намештајем, свештенством, жртвама и обредима, данима и периодима, празницима и постовима, одеждама, светиљкама и тамјаном, завесама и дуборезом, хлебом и уљем. То богослужење је сложено, тешко и захтевно. Каже се да је Бог заповедио да буде тако, све до најситнијег детаља. То није учињено да би они који се моле “добили” нешто од тога већ просто зато што тако приличи чинити Богу. Све остало се позива на богослужење; царевима се не суди по њиховим спољашњим успесима, чак ни по личним врлинама већ да ли су правилно и искључиво служили Богу Израиља.

Неки ће рећи да је то само случај у Старом Завету. Замишљају да су некако одмах после Педесетнице хришћани, који су уосталом већином и били Јевреји, одрасли погружени у свој тој сложеној култури богослужења, одједном уместо тога одлучили да држе једноставне, необавезујуће молитвене састанке и часове Светог Писма. Но, не постоји никакав доказ за то. Покољење или два након што су новозаветне књиге биле написане, налазимо детаљно сведочанство хришћанског богослужења које се не разликује много од данашњих православних служби.

Нови Завет, такође, не одбацује обредна богослужења. Господ је често похађао храм и синагогу. Осудио је лицемерје оних који су прописивали богослужење а нису у себи имали љубави ни послушности Богу, но не и само богослужење. Развалиће храм и за три дана ће га подићи (упор. Мт. 2, 19) јер је Он Сâм испуњење храма, савршена жртва за којом сви чезну. Посланица Јеврејима објашњава како читаво храмовно богослужење указује на Христа. У Откривењу, Св. Јован види целокупну тајну Царства Божијег откривену у сложеним символичким описима богослужења. Оно што је Св. Павле основао у Коринту и другим градовима је једноставно била још једна синагога која је исповедала Исуса као Месију. Али богослужбени обрасци нису измењени – хришћани верују да је Исус Христос истински садржај целокупног јеврејског богослужења које је обогаћено тако да то одражава.

У ствари, људи имају потребу да богослуже – ако не обожавају Бога, обожаваће нешто друго. Људи су, такође, телесна створења; потребно је да богослужимо и телом и умом. Они који учествују у православном богослужењу налазе да опште на њему на дубљем нивоу од речи. Ући у зграду цркве, целивати иконе, упалити свећу, чути познате (и библијске) песме, мирисати тамјан, поклонити се и прекрстити, и изнад свега примити заједно Хлеб који Христос даје “за живот света” (Јн. 6, 51) – све ово дефинише ко смо, везује нас за Христа и једне за друге. Живети у ритму периода и светих дана који се понављају нам омогућава да се узвисимо изнад времена у вечно сећање Божије. Даље, чак и мала деца могу да га доживе; није неопходно да разумеју умом шта се дешава (а њихово искуство не зависи ни од тога колико је свештеник талентован!).

Ипак, морамо да исповедимо да је православно богослужење у културном смислу “страно” Американцима, и поред тога што наше богослужење почиње на уснама апостола и предато нам је током 2000 година преко хришћана у разним местима. Православно богослужење има своје корене у јеврејском богослужењу; развило се на грчком језику у поднебљу Средњег истока и Медитерана; преузело је много тога у својој садашњој форми и изгледу од Византијског Царства; било обогаћено хришћанским монашким заједницама, а касније додатно обојено арапском, словенском и руском културом. Чак и на енглеском језику православно богослужење може изгледати “страно”. Православне службе личе на посету бакиној кући; у њему постоје ствари које потичу из многих места и покољења и свака од њих има своју причу. Рационални импулс Американаца је да “рашчисте гужву и да сведу све на основне ствари” или да се “врате Новозаветној Цркви”. Али то је превише поједностављено и опасно. Будући да сам се и сâм обратио у Православље пре 26 година, могу да кажем да ми многе ствари, за које сам мислио да су безначајна “гужва”, сада толико значе јер су ми најдражи и најбогатији делови богослужења. И открио сам да много тога за шта сам мислио да потиче из средњег века, има своје порекло у новозаветном времену или јудаизму.

Будући да православно богослужење учвршћује своје корене у Америци, америчка култура ће свакако у некој мери имати утицаја на њега, као што су то чиниле грчка или руска култура у прошлости. Тај процес је већ започео. Али одвијаће се органски током генерација, сагласно Духу Светом, а не изненадним “реформама”. Узмимо у обзир да, када је вечни Син и Логос Божији постао човек, Он је то учинио само једном, у једном месту и времену за свако време и место. Могао је изабере да се роди у деветнаестом веку као Енглез или у двадесет првом као Американац. Но изабрао је да се роди као Јеврејин, на Средњем истоку, у медитеранском свету грчког говорног подручја.То је нераздвојиви део Његовог Личног Откривења, Његове богочовечанске природе којој смо сједињени по благодати. У некој мери, култура Литургије је Господња и део Његовог општења са нама.

Али какво је то предање на које православни хришћани полажу право? Православци говоре о “предању” тако често да тај термин постаје, у неку руку, нејасан. Наследивши две хиљаде година стару традицију, примамо огромну ризницу са благом – богословским, литургијским, уметничким, подвижничким. Но, то богатство може постати само по себи проблем, јер није све што се предаје подједнако значајно. Као што Св. Кипријан каже: “предање без истине је само древна грешка”. Треба да знамо шта је истина, не само шта је древно. Савремени православни богослови с правом наглашавају да предање није само понављање без размишњања, већ жива, стваралачка вера. Међутим, треба да нам буде јасно чему то тачно треба да смо верни, да бисмо могли да будемо оваплоћење ове живе традиције, говорећи исту реч истине свету који се увек мења.

Било би погрешно рећи да имамо и Писмо и предање, јер предање није независтан извор ауторитета. Радије, предање је наставак праве вере. “Писмо које се разуме на правилан начин”, како га описује о. Георгије Флоровски, које је нашло бројне изразе, односно отелотворења, једне исте истине у последња два миленијума: саборне посланице о догми и црквеном поретку, иконопису, литургијској пракси и тако даље. Али, било би подједнако погрешно тврдити да је Писмо део предања.

Истина је да је Црква већ постојала, дарујући ново рођење хришћанима крштењем и савршавањем Евхаристије, пре него што су текстови Новог Завета били написани и сакупљени. Но, ми не смемо губити из вида чињеницу да се најранија објава Јеванђеља, на којој је Црква утемељена, већ позива на Писмо: Закон, Псалме и Пророке, које сада називамо “Старим Заветом”.

У једној од најранијих изјава хришћанског прогласа, наглашава се важност овог позивања на Писмо: “Јер вам најприје предадох што и примих, да Христос умрије за гријехе наше по Писму, и да би погребен, и да је устао трећи дан, по Писму” (1. Кор. 15, 3-5). Ово позивање на писмо је толико значајно да га Павле спомиње два пута у краткој реченици. Оно што Павле “предаје” као основу хришћанске вере је разумевање и објављивање распетог и васкрслог Христа “по Писму”, позивајући се, не на Јеванђеље по Матеју, Марку, Луки и Јовану, већ на Закон, Псалме и Пророке. Ово “предање” је толико значајно да је упућивање на Писмо сачувано у Никејско-цариградском Символу вере, заједничком наслеђу већине хришћана до данашњег дана – ми и даље исповедамо да је Христос умро и васкрсао “по Писму”.

Начело које “предаје” Павле постаје јасно Јеванђељем. По Матеју, Марку и Луки, ученици су напустили Христа у време Његовог страдања; Петар је чак порекао да Га познаје. Оно што су научили од Христа или посведочили да је чинио, није било довољно да их убеди ко је заиста Христос. Тек су се у светлости Христовог страдања и васкрења она вратили Писму, под руковођењем васкрслог Христа, да би коначно разумели ко је Он: “И почевши од Мојсеја и од свију Пророка разјасни им што је у свим Писмима о њему писано… Тада им отвори ум да разумију Писма. И рече им: Тако је писано, и тако је требало да Христос пострада и васкрсне из мртвих трећега дана” (Лк. 24, 27; 45-46). Као што Павле вели, “а ако и познасмо Христа по тијелу, но сада га више не познајемо” (2. Кор. 5, 16) већ по Духу – Духу, Којег нам је Христос обећао да ће послати, Који ће их увести у сву истину о Христу (Јн. 14, 25-26; 16, 13), да бисмо могли да исповедамо да је Он заиста Господ (1. Кор. 12, 3), Онај о коме се говори у Писму. Значај Христовог страдања за разумевање ко је Он, такође се наглашава у Јеванђељу по Јовану, где за разлику од других Јеванђеља, Христос није напуштен на Крсту, већ крај Њега стоје Његова Мајка и вољени ученик. Даље, то је “предање” које одређује (издваја) четири Јеванђеља Новог Завета од осталих списа која тврде да су апостолска. Свако од ових Јеванђеља објављује распетог и васкрслог Христа позивајући се на Писмо, док дела као што је Томино Јеванђеље, чак и поред тога што садрже изворни историјски материјал, не објављују страдање Христово нити га објављују “по Писму”.

Али Јеванђеље Христово које ми објављујемо је и даље Јеванђеље “Онога што ће доћи” (упор. Мт. 11, 3), Онога Који ће седети с десне стране Бога на небесима, где је истинска отаџбина хришћана, и одакле они очекују свог Спаситеља, Господа Исуса Христа, уздајући се да ће Он“преобразити наше понижено тијело, тако да буде саобразно тијелу славе његове” (Фил. 3, 20).“Предање” које су нам апостоли оставили у наслеђе, дакле, није укорењено у једном тексту (уосталом, имамо четири Јеванђеља, која представљају четири верзије четворице Јеванђелиста). Радије, “предање” у коме се налазимо, као православни хришћани, је размишљање о Христу “по Писму”, будући да смо верни залогу предатом нам од апостола, но лицем окренутим ка будућности, ка Ономе који ће доћи. Реч “расте”, као што се каже у Делима апостолским (Дјел. 6, 7), у томе да што више људи поверује у њу и размишља о њој, то се више Реч оваплоћује на разне начине који изражавају пуноћу вере која нам је дата од почетка, истог Јеванђеља, исте Речи Божије – Исуса Христа, истог јуче и данас и у векове (Јев. 13, 8).

Да ли је то оно трагање на које нас Христос позива када пита: “А ви шта велите ко сам ја?” (Мт. 16, 15). То је задатак који се не може заобићи. Чак и када је Његов пријатељ Јован Крститељ био у затвору, уочи погубљења, послао је свог ученика Христу да Га пита: “Јеси ли ти Онај што ће доћи, или другога да чекамо?“ Христос не одговара директно. Уместо тога, говори да кажу Јовану шта су видели, да слепи гледају и хроми ходе, губави се чисте и глуви чују (Мт. 11, 2-5). Другим речима, Сâм Христос упућује Јована на Писмо по коме ће моћи да разуме ове месијанске знаке и знати да је Христос заиста Месија. Ово размишљање о Христу “по Писму” је оно што чинимо када смо сабрани у Цркви као Црква, очекујући Његов повратак и уверени у Његово присуство, јер смо ми Његово тело, хвалећи Бога у Христу и ради Христа, у Духу и Духом, користећи језик, слике и речи, које су наведене из Писма. Химнографија као и иконопис који украшава Цркву и лепота самих литургијских обреда, стварају порекло, утробу, у којој се поново рађамо по Његовом лику, као хришћани. Предање размишљања о Христу “по Писму” је задатак на који је свако од нас призван, у уверењу да ћемо, када се открије, бити слични Њему (1. Јн. 3, 2).

О. Џон Бер

Бог је извор сваког живота и радости. Одвојеност од Његовог живота, од Царства Оца и Сина и Светога Духа, неминовно нас води у трулежност, очајање и смрт. Дошавши у овај свет и поставши један од нас, Бог Син, Господ наш Исус Христос, побеђује смрт Својом сопственом смрћу и васкрсењем и нуди свима који верују у Њега и који се сједињују са Њим могућност вечног живота.

У светој тајни Крштења ми се тајанствено а ипак стварно сједињујемо са Христом и Његовим живим Телом – Црквом – препорађајућом силомСветога Духа која дејствује у крштењској води. По Христовим сопственим речима: „ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије.“ (Јн. 3, 5). Нажалост, у свакодневном животу, чак и после Крштења, ми настављамо да одбијамо Божији дар живота и Његове вредности на толико много начина. Мирећи се са овом чињеницом и видећи колико често „подбацујемо“, схватамо да нас грех и даље држи у шаци и поставља препреку између нас самих и Бога. „Ако речемо да гријеха немамо“, каже Св. Јован,„себе варамо, и истине нема у нама.“ (1 Јн. 1, 8).

Света тајна исповести, дакле, постаје за нас средство којим обнављамо спасоносно дело Крштења у своме животу и које дозвољава целебној сили Божијој да обнови однос између нас и Њега који је нарушен грехом. „Ако исповиједамо гријехе своје, вјеран је и праведан да нам опрости гријехе, и очисти нас од сваке неправде.“ (1. Јн. 1, 9).

Зашто је важна?

Сваки грех нарушава наш однос и са Богом и нашим ближњим. Не постоји „приватни“ грех. Чак и наше најскривеније помисли коначно имају утицај на начин на који се понашамо и односимо премо другима и према Богу. Црква је од најранијих времена разумела да је једини начин да сејош једном помиримо са Богом и са онима које смонепосредно или посредно повредили, тај да јавно исповедимо грех. И тако Св. Јаков пише у својој посланици: „Исповиједајте пак једни другима сагрјешења“ (Јак. 5, 16). На тај начин се грех разоткрива и искорењује и не дозвољава му се да се прошири у животу појединца или Цркве као духовни рак који тихо једе све што је добро и здраво.

У раној Цркви исповест се вршила пред читавим сабрањем верног народа али је током векова свештеник остао једини сведок Цркве пред којим се исповедамо Христу. То је одржало „јавну“ природу свете тајне док је истовремено очувало целовитост чина од људи који му можда не би указали поштовање које му приличи. Свештеник потом упражњава, благодаћу Светога Духа, власт коју је Христос подарио апостолима да објављују Божији опроштај ономе ко се истински покајао и јавно исповедио. „Којима опростите гријехе, опраштају им се; и којима задржите, задржани су.“ (Јн. 20, 23).

Како се припремити за исповест?

Сама света тајна је коначан чин у процесу самоиспитивања и покајања пред Богом. Не може се вршити механички нити без духовне припреме јер нам може бити опроштено само оно што истински тражимо да оставимо за собом. Пре него што одемо на исповест треба да проведемо неко време у самоћи на молитви и у размишљању да бисмо се помирили не само са својим делима него и са оним ко смо и шта постајемо. У тишини морамо замолити Бога да нам открије оне ствари у животу које су постале препрека у нашем односу са Њим. Ако је ово наша прва исповест, добра идеја је да преиспитамо читав досадашњи живот и да забележимо на парчету папира оне главне догађаје током година због којих осећамо кривицу или који на неки начин још увек заокупљују нашу савест. Потом можемо преиспитати свој живот у последње време – последњих неколико месеци, седмица и дана. За водиче који нас могу опоменути, добро је прочитати 10 заповести (Изл. 20) и Господњу Беседу на гори (Матеј, 5-7. главе). Ови одељци делују као духовно огледало нашег унутрашњег „ја“. Док нас Бог наводина размишљање, можемо забележити (грехе) и онда понети тај „списак“ са собом на исповест. На тај начин се можемо постарати да стварно кажемо све што смо намеравали и да не избегнемо и не прескочимо оне грехе због којих ћемо се можда постидети или посрамити.

Шта се дешава на исповести?

Иако сваки може да исповеда мало другачије, свештеник (који носи епитрахиљ) ће углавном прочитати уводну молитву а потом нас позвати да седнемо према икони Христовој и да се исповедимо. Понекад ће нам поставити питање да би нас покренуо или да би појаснио смисао нечега али углавном ми треба да приступимо овом сусрету као одласку код лекара. Треба да опишемо свештенику своје грехе - који су симптоми наше духовне болести – што искреније и отвореније можемо да би се он помолио Богу да нам опрости и да би нам саветовао како да се ухватимо у коштац и превазиђемо ове грехе у свакодневном животу. Дакле, наша исповест треба да буде јасна, без оправдања и разматрања грехова других људи. Морамо веровати да Бог зна све околности и да ће нас оправдати ако то буде потребно. Морамо да му препустимо и да га замолимо да опрости оно што је неоправдиво, односно грех. На крају наше исповести, свештеник нас може саветовати и понекад нам дати епитимију која није казна, већ „лек“ који ће нам помоћи да искоренимо грех из свог живота. Потом ће нас замолити да клекнемо док нам ставља епитрахиљ на главу и чита разрешну молитву храбрећи нас да се уздамо у милосрђе Божије и Његову љубав према нама. За сваког православног хришћанина усрдна исповест је прилика да очисти свој унутрашњи живот и да направи нови почетак у свом односу са Богом – прилику да још једном ступи у живот и радост Царства Божијег.

Свештеник Анастасиос Бозикис

За православног хришћанина, средиште духовног труда је примање Светог Причешћа. Црпимо духовну храну и снагу из Тела и Крви нашег оваплоћеног Искупитеља и доживљавамо дубоку унутрашњу заједницу са Њим кроз Причешће. Свети Дух, који дејствује кроз Часне Дарове, чисти нас и крепи за борбу са страстима и узрастање у врлини и светости.

Управо због значаја Светих Тајни, не смемо им приступати нехатно. Од нас се очекује да се припремамо молитвом, постом и покајањем за своје грехе. Православни молитвеници садрже зборник молитава које се читају у припреми за Свето Причешће. Од нас се очекује да поштујемо уобичајне дане поста током седмице (среду и петак) и вишедневне постове, али постоји и посебан пост (уздржавање од хране или пића) пред Свето Причешће од вечери пре Литургије на којој желимо да се причестимо. Своје покајање показујемо: испитивањем савести, усрдним читањем молитава пред Свето Причешће, које су у суштини покајничке по природи, као и учешћем у Светој Тајни Исповести.

Однос између Исповести и Светог Причешћа је сложен. Као што смо сви свесни, сама Исповест је важна као дисциплина која нас охрабрује да завиримо у своје срце и признамо да у њему владају страсти и пороци. Ако се исповедамо, задобићемо две користи од тога. На првом месту, власт греха ће слабити у нама да бисмо је се ослободили ради чистијег, светијег живота. Друго и најважније, опрашта нам се да бисмо, по обећању Господњем, неосуђени могли стати пред Њим на Суду. Св. Јован Златоусти наводи речи Св. Павла, “Јер да смо сами себе испитивали, не бисмо били осуђени” (1. Кор. 11, 31), и додаје, “А није рекао: ‘Да смо сами себе казнили, да смо се сами себи осветили”, већ само да смо били вољни да признамо свој преступ, да смо прекорили себе, да смо осудили све што је погрешно урађено, ослободили бисмо се осуде у овом свету и следећем”.

Због тога што грешимо и непрестано нам је неопходно да се кајемо, морамо повремено долазити на Исповест пре примања Светог Причешћа. Потребно је да испитамо савест и очистимо душу, што нам омогућава Исповест, да бисмо могли приступити Светим Тајнама. Делимичан разлог за Исповест је тај што нас грех одваја од Бога и Његове Цркве. Грешимо као појединци пред Богом и морамо Га непрестано призивати у свакодневним молитвама да нам опрости. Али, коначан опроштај налазимо у Цркви. Заједници својих верника, Христос је поверио благодат Своје смрти и васкрсења, и њој је даровао, преко Светих Апостола, власт да свезује и разрешује грехе (Мт. 16, 19 и 18, 18; Јн. 20, 22-23). Црква је чувар божанског праштања и арена у којој оно дејствује. На Исповести нас свештеник подсећа: “А ја сам само сведок који сведочи пред Њим све што ћеш ми рећи.” Сâм свештеник својим ауторитетом није онај који опрашта, већ нас његово присуство уверава да Христос опрашта, да Својом очишћујућом благодаћу обитава у Светој Цркви, и да ћемо бити исцељени ако Му приступимо у љубави и искреном покајању. Сила Свете Тајне произилази од благодати Духа и дејствује кроз Цркву и искреност нашег сопственог покајања. Свештеник нас храбри да се искрено покајемо, стојећи крај нас као представник Цркве пред милостивим Господом сведочећи о нашој скрушености и уверавајући нас у помирење са Црквом и са Господом. У разрешној молитви он моли Бога да “помири и присаједини (покајника) са Светом Црквом Твојом…” Само тада можемо поново ући у Тело Христово, Цркву. А тамо, у целебном загрљају Цркве, примамо Христово Часно Тело и Крв, а благодат причешћа тече у нама.

Међутим, чак и после Исповести, не смемо никада помислити да смо “достојни”. Постоје два разлога за то: (1.) слабост пале природе слаби чак и нашу Исповест и (2.) сама Исповест налази своје испуњење само у нечему узвишенијем и величанственијем.

На првом месту, ниједна Исповест није савршена и потпуна. Сама огреховљеност нас спутава да испитамо своју савест. Нисмо свесни истинске природе и последица својих дела. Нарочито нам нису позната “скровишта” у нашем уму, ставови и страсти које се тамо скривају. А чак и када бисмо имали неопходну дубину расуђивања, увек бисмо били подложни грешним искушењима и дражима. Колико често смо долазили на Исповест и отварали своје срце пред Спаситељем, а потом, у повратку, нека зла помисао би нам ушла у ум, подстакнута гордошћу, гневом, љубомором или пожудом? Када бисмо могли да се исповедимо само неколико тренутака пре приступања Путиру, чак и у тих неколико секунди демонски наговор или сопствена духовна слабост би нас навела да згрешимо ако не телом онда помишљу. Нисмо достојни да приступимо Тајнама због тога што смо отишли на Исповест и, тиме, неколико сати гајили илузију о савршености. Пре ће бити да смо “достојни” да се причестимо, иако звучи парадоксално, зато што у потпуном смирењу признајемо своју недостојност. “Достојни” смо само ако порекнемо да било шта у нама заслужује милосрђе Божије и признамо да наша једина нада за опроштај, исцељење и мир почива у Његовој благодати и љубави, које снаже оно што је слабо и испуњавају оно што недостаје и које су присутне у часном Телу и Крви оваплоћене Речи (Логоса). “Достојни” смо Светог Причешћа само онда када смо свесни своје апсолутне недостојности.

Из тог разлога, не смемо никада одступити од примања Светих Тајни зато што се осећамо грешно. Уместо тога, свест о греху треба да нас води к Тајнама, ка очишћењу Исповешћу и божанском освећењу Причешћа. Св. Јован Касијан врло добро резимира црквено учење у тој области: “Но, не треба да се удаљавамо од Причешћа Господњег зато што знамо да смо грешни, већ треба да му похитамо са још већом жељом ради душевног исцељења и духовног очишћења, али са таквим смиреноумљем и вером који ће нас навести да, осуђујући себе као недостојне примања такве благодати, тражимо лек за своје ране.”

Друго, сама Исповест није сама себи циљ. Радије, она нас припрема за Причешће и, заиста се употпуњује једино том Светом Тајном. Значење и сила свих Светих Тајни происходи, на крају крајева, из централне Тајне Светог Причешћа. Исповест се испуњава када примимо распето и васкрсло Тело и Крв Онога Ко је умро и васкрсао ради опроштаја наших греха и помирења са Оцем. Иако је сама по себи важна, Исповест није средиште нашег духовног живота. То место припада Светом Причешћу. Ми смерно приступамо Спаситељу на Исповести и молимо Га за опроштај, али печат и испуњење опроштаја и наше коначно оправдање почива у великој Тајни Тела и Крви Господње. На Исповести изражавамо своје покајање, али оно нас коначно не исцељује нити очишћује. Саме Свете Тајне су наше исцељење, што потврђујемо молитвом коју узносимо пред само Причешће: “Нека ми причешће Светим Твојим Тајнама, Господе, не буде на Суд или осуду већ на исцељење душе и тела.” Та истина се потврђује формулом коју свештеник изговара док се причешћујемо: “Причешћује се раб Божији (раба Божија) на отпуштење грехова и живот вечни.” Овде имамо парадокс – Исповест нас очишћује како бисмо могли да примимо Тајне, али само причешћивањем остварујемо истинско очишћење и само се њиховим примањем савршава и запечаћује наше исцељење.

На крају, примамо Свете Тајне зато што знамо да само кроз њих имамо удела у животу и његовој пуноћи. Без њих и јединства са нашим Спаситељем, које тече кроз њих, наше постојање чами у греху, изобличено страстима и лишено доброте и мира. Међутим, све што је грубо, земаљско и пало се чисти Светим Тајнама, а ми се испуњавамо милосрђем, благодаћу и славом. То обећање се потврђује позивом на Свето Причешће које свештеник изговара: “Са страхом Божијем, вером и љубављу, приступите.” Прилазимо Великој Тајни у смирењу због своје грешности али и у дивљењу због дубине божанског милосрђа и опраштања. Приступамо пуни вере, видећи у Христу своју једину наду. Приносимо Му своју љубав и молимо Га да распламса слаби пламен љубави у нашем срцу, да се Његовом љубављу запали и храни наша.